ЧЕДОМИР ЛУТОВАЦ ''​​​​​​​ТУРСКА НАСИЉА  И  ЗУЛУМИ  У  ГОРЊЕМ   ПОЛИМЉУ У 19. ВИЈЕКУ''

Васојевићки војвода Миљан Вуков Вешовић,

борац против турских зулума

​​​​​​​            Проширење Црне Горе и разграничење с Турском било је резултат краткотрајне владавине књаза Данила-Зека (1851-1860). Он је увођењем реда и закона у Црној Гори и њеним знатним проширењем привукао пажњу великих сила, које су прихватиле његов захтјев за разграничење и приморале Турску на уступак. Успјесима у пограничним операцијама, поразом Турака на Грахову маја 1858. године и снажним разарањем Колашина на Илиндан 1858. године, показало се да више ни утврђени градови не гарантују одржавање окупационог стања пред црногорским оружјем и храброшћу устаника. Турска влада је коначно морала пристати да спроведе акт разграничења с Црном Гором књаза Данила, чиме је фактички признала њену независност. Разграничење 1859. године је представљало крупан корак Црне Горе на дипломатском пољу. Аустрија је већ била признала Црну Гору и извршила разграничење с њом након сукоба око Паштровачке горе 1837-1841. Дипломатским притиском након граховске побједе и послије разарања Колашина услиједило је међународно разграничење с Турском и индиректно признање, а стварно признање суверенитета и независности Црна Гора је добила тек након Вељег рата на Берлинском конгресу 1878. године.

            Захваљујући сналаживљивости васојевићког војводе Миљана Вукова и наклоности француског и руског представника у комисији за разграничење, Црна Гора је добила дио спорне територије у Васојевићима. Граница је у корист Црне Горе обухватила територију Васојевића до ријека Трепче, Лима и Перућице. Признање власти црногорског књаза над дијелом Васојевића у Лимској долини омогућило је перспективу ширења Црне Горе у Горњем Полимљу. Нажалост, двије трећине јединствене територије Васојевића од Чакора до Љешнице на којој су од 1857. функционисале капетаније, као органи власти по узору на Црну Гору, остало је у турској граници. Неприродна и неправедна граница на Лиму постала је неуралгична тачка спорења. На дијелу територије која је остала изван границе испољавало се незадовољство и избијале честе чарке. Границом на Лиму нису били задовољни ни Турци, нарочито домаћи исламизовани род Шабанагића, моћни плавски и гусињски бегови, носиоци локалне власти у Горњем Полимљу. Због границе на Лиму негодовали су и други домаћи муслимани, лојални поданици и предани браниоци исламске државе. Турски пазари су постали позорнице крвавих обрачуна. Из Скадра су упућиване честе казнене експедиције на Васојевиће, које су паљевинама и пљачком пустошиле долином Лима, убијале, хапсиле и сургунисале угледне људе, а нејач одводиле у ропство. Прваци овога краја слали су писма црногорском књазу и дипломатским представницима у Скадру, жалили се, молили да се овај крај заштити и припоји Црној Гори. За немирно стање у Васојевићима скадарска власт је оптуживала Црну Гору, а стварни подстрекач сукоба и насиља био је скадарски паша и локалне власти.

            Без икаквог повода 8. августа 1859. године извршен је дивљачки напад на Велику. Том приликом спаљено је више од сто кућа, дјеца су бацана у ватру, убијено је двадесет људи и заробљено педесет жена. Заробљене жене су силоване и продаване по околним пазарима као робље. Плијењено је око пет хиљада оваца и око хиљаду грла крупне стоке. Дивљачки напад и разарање Велике изазвало је велико узнемирење и револт у овом крају, као и пажњу европских конзула у Скадру. Они су тражили од паше да нареди повраћај стоке и друге имовине и ослобађање жена које су продаване по оклним пазарима. Правдајући се пред европском дипломатијом Абди паша је умањивао злочине наводећи да је то била акција подивљалих арнаутских планинаца из околине Пећи и Ђаковице, а да су Величани сами криви што су се бунили против турске власти. Захваљујући дипломатској активности није дошло до већег покоља. Недуго затим 13. марта 1860. године Турци су напали капетанију Вукмана Фемића и у неравноправној борби спалили га у кући са још 11 сабораца, пошто је одбио да се преда. У одбрани је погинуло 25 устаника, а спаљено је 13 кућа. Опљачкана су сва села до Заостра. Дивљачки напади на Велику и Фемића капетанију остали су некажњени. Интервенцијом дипломатије спријечено је даље крвопролиће, али трајног мира у Лимској долини није могло бити. Настављено је пустошење села, пљачка и насиље. Камен спотицања била је неприродна и неправедна граница, која је дијелила овај јединствени географски, етнички и културни простор.

         Oслободилачка борба у овом крају водила се ослонцем на Црну Гору, а процес сједињавања с Црном Гором одвијао се у етапама уз велика страдања и жртве, у многобројним разарањима насиљу и пљачки, испуњен злочинима над становништвом овога краја, дивљачким нападима и тешким борбама за ослобођење. Једна значајна етапа у тој борби остварена је 1859./60. године за вријеме краткотрајне владавине књаза Данила, који је нестао са политичке сцене 1860. године. Слиједећа етапа уз велике борбе и огромне жртве завршила се након Вељег рата 1878., опет са непотпуним задовољством, а посљедња потпунија етапа 1912. године. За сво то вријеме управну власт на овом простору имали су домаћи муслимани, а српско име било је синоним бунтовника и издајника исламске државе, зато су многе породице и појединци у овом крају биле подвргнуте физичком истребљењу, кулуку и појачаном економском притиску у виду високих бидата, који су стално повећавани. Након турских пустошења по нахији, паљења домова, убистава и хапшења истакнутих људи, растурања породица, пропадања дјеце и поробљавања жена, било је и присилног прелажења на ислам. Исламизација је у разним облицима била захватила знатан број васојевићких братстава и породица од Плава до Љешнице. Плавско-гусињски феудалци, моћни бегови и носиоци локалне управне власти вршили су бескрупулозну експлоатацију путем читлучења и насиље над поробљеним становништвом у Васојевићима и Хасу. У јеку ослободилачке борбе упркос насиљу и тешким условима заустављен је процес десрбизације на овом простору. Исламизована братства као лојални поданици и браниоци исламске државе представљали су фактор разједињености и препреку у тој борби. Зато је сукоб са потурицама био неминован и добио идеолошки карактер. Исламизација је била синоним издајства и одрођавања, кочница националног и социјалног ослобођења. Национално ослободилачка борба била је уједно и борба за укидање заосталог феудалног система у виду читлучења, а исламизовани су били антиреволуционарни фактор у тој борби, штитећи исламску државу и ретроградне феудалне односе. Сузбијање исламизације у овом крају извршено је на специфичан начин, без проливања крви. Код већине исламизованих преовладало је братственичко осјећање и припадност племенској заједници. Већи дио исламизованих породица и братстава вратио се у пређашњу вјеру. Вјековна борба на овим просторима приводила се крају уз огромна страдања и жртве. 1859., 1860., 1862., 1867., 1873., 1875., 1876., 1877., 1878., 1879., 1898., 1908., 1912., ређао се непрекидан низ година у којима су вршена пустошења, насиље и жртве. Наши људи: православни и муслимани учествовали су у сукобима и бојевима на разним странама, страдили и патили. Нико није био поштеђен. На историји је да оцијени мјесто и улогу појединаца и група у минулим догађајима и евентуално еуфоричних скаредних момената и узлета. Ови наши сиромашни горштаци су често чинили узлете у небо. Скупо су плаћали своју слободу, зато не мрзе никога, а неизмјерно воле своју родну груду.

                                                             Чедомир Лутовац, проф. историје из Берана